live for the moment

Sta god da uradim bol je tu...Povredjujem te...znam,ali se plasim da presecem taj put,mozda je ta bol jos jaca, za tebe vise,nego za mene...jer ja mozda ipak to i prizeljkujem. Lazan osmeh na mom licu,tuzan pogled na tvom...ali barem je iskren...stojimo u mestu,posle toliko toga, ne znamo sta je prava stvar...Kunem se i lazem da su moje misli samo tvoje i da ne postoji drugi u mom zivotu, a odlicno znam da nije tako...i da su njemu posvecene moje misli,moji snovi i plasim se to da priznam i sebi i tebi. Gubim se,zelim da je sve lakse, ne zelim da te povedim,jer tu su sve te lepe uspomene koje zelim da sacuvamo...ali uspomene...samo je to ostalo od nas...postali smo blede senke nasih uspomena...koje ne dopustaju da ta senka to i postane samo uspomena. Ja sam kriva,znam ali ne zelim da ti to saznas..volela sam te,mozda te jos uvek volim,ali ne dovoljno...Nista vise nije isto,i trudim se da ti ulepsam dan ali ipak se sve to zavrsi gorkim recima koje mozda nismo zeleli da kazemo,ali napetost koja se nalazi izmedju nas nam ne dozvoljava nista drugo...Kazu da svemu jednom dodje kraj, i nama je. Ali ja ne mogu da presecem taj put,ne mogu ja da kazem kraj...i boli me to sto te boli,jer znam da me ti volis kao i pre,ali ne mogu to da ti uzvratim zato te molim reci da je kraj...pomozi...ja stvarno ne zelim da budem ta koja povredjuje...ali ne mogu ni da osecam ono sto je nekada bilo...IZVINI